Kada proglasiti nekoga mrtvim?


Objavljeno: 2018-06-02 12:37:00



Dete sedi pred njima, i ni po čemu ne izgleda mrtvo. Kako da im objasnimo odakle nam zaključak s kojim dolazimo?, objasnio je situaciju Dejvid Jurion, pedijatrijski neurolog iz Bostonske dečje bolnice.Lekari decenijama imaju ovlašćenje da proglase smrt mozga, što ujedno označava proglašenje smrti osobe.


Foto: YouTube screenshot

U SAD, kao i mnogim drugim zemljama sveta, smrt mozga definisana je nepovratnim gubitkom svih moždanih funkcija, uključujući i moždano stablo, nezavisno od toga što srce i pluća nastavljaju da funkcionišu sa podrškom aparata ili bez nje. Kako bi takva procedura bila moguća, lekari moraju da primene odgovarajuće testove kojima podvrgavaju pacijente pre nego što ih proglase mrtvim. Magazin Vol strit džornal objašnjava šta se u poslednje vreme dešava u SAD nakon što su porodice nekih od preminulih ili onih kojima to preti, pokrenule raspravu o tom pitanju (u pojedinim slučajevima i sudske postupke).

 

 

Pojedini lekari predložili su da praksa pri proglašenju moždane smrti ubuduće uključuje prisustvo članova porodice pri svim testovima proglašenja moždane smrti. Koliko je stvar postala ozbiljna, svedoči izjava Dejvida Grira, šefa neurologije na Bostonskoj univerzitetskoj školi medicine, koji je zabrinut da se, pod pritiskom javnosti, dosadašnja praksa naprosto raspada, kao i ceo koncept, uprkos tome što su najnovije smernice za lekare donesene 2010.

 

 

Pojedine bolnice danas imaju različita pravila koliko lekara mora da učestvuje u testovima, kojih profila, i koliko mora da se čeka između pojedinih testova moždanih refleksa. A ako postoje bitne razlike, kako će onda javnost verovati u prosuđivanje slučajeva u kojima je reč o životu ili smrti nečijeg člana porodice? Profesor neurologije i neurohirurgije iz njujorške bolnice "Langon Helt" Arijana Luis objašnjava da bi svi lekari morali da razumeju koncept moždane smrti i primenu smernica za njeno utvrđivanje na isti način.

 

 

U poslednjih nekoliko godina, one bolnice koje su svesne problema, počele su da uvežbavaju lekare čak i proceduralno ujednačenim načinima saopštavanja smrti porodicama. Društvo za neurokritičnu negu zbog toga je organizovalo "Brain death toolkit", zbirku video i drugog materijala iz kojeg lekari uče najmoderniju ujednačenu proceduru proglašenja moždane smrti. Foto: Thinkstock Foto: Thinkstock Na njujorškom medicinskom fakultetu svi studenti moraju da prođu 90-minutni trening, koji uključuje i učenje zakonskih i medicinskih objašnjenja procedure proglašenja moždane smrti.

 

 

Na kraju je ispalo da je 86 odsto onih koji su prošli taj test reklo da se nisu osećali neprijatno pri proglašenju smrti, dok su lekari, koji nisu prošli kroz taj trening, izjavili da su bili potpuno mirni i čiste savesti u samo 18 odsto slučajeva. Ono što i dalje ostaje najveći problem pri određenju trenutka smrti opisuje primer situacije u kojoj eoditelji treba da prihvate činjenicu da je njihovo dete, koje je ima kobnu povredu mozga, ali kojem srce i dalje uredno kuca i čija je koža topla na dodir, praktično mrtvo. Jedan od boljih, odnosno manje tragičnih načina, jeste da porodica bude prisutna dok lekari detetu pritiskaju prstom nokat, štipkaju ga, provlače komad pamuka ispod njegovog nosa da vide da li je pri svesti, a zatim uperivanjem svetla u oči proveravaju da li zenice reaguju, pomeraju im glavu napred, nazad, pri čemu bi pacijent s još funkcionalnim refleksima mozga trebalo da pomera oči u suprotnom smeru od smera kretanja.

 

 

Ili da se u nekom trenutku uvere da li je pacijent u stanju samostalno da diše ako mu se isključi respirator. Doktor Urion iz Bostona, specijalista za pedijatrijsku neurologiju, kaže da se među lekarima uveliko raspravlja da li treba uvesti test zvani angiogram četiri krvnih sudova. Reč je o angiogramu pri kojem se u glavne krvne sudove koji vode do mozga ubrizgava kontrast, a zatim rentgenski prati postoji li protok krvi iz vrata u mozak. Ako nema protoka krvi, stanje je savršeno jasno. Pojedini lekari, međutim, smatraju da problemu ne bi smelo da se pristupa uniformno, već individualno, jer bi se na taj način izlazilo u susret onim porodicama koje su odlučile da život nisu samo fizičke reakcije, već i kvalitet.

 

U svakom slučaju, određivanje kriterijuma i procedure za utvrđivanje moždane smrti za sobom povlači i više od emotivnog doživljaja članova porodice. Ovakve situacije imaju posledicu po oporavak porodice od traume, po troškove zdravstva u ime bolničkog lečenja, rokova i okolnosti sahrane, nasledstva i niza drugih suštinski praktičnih odnosa među ljudima.

 

Vrlo često pre svega i na spasavanje organa kojima transplantacijom mogu da se spasu mnogi drugi životi. Problem je u tome što se očajne porodice vrlo često nadaju čudesnom oporavku, čak i kada je reč o sasvim izgubljenim slučajevima. Posebno zato što se, iako ekstremno retko, to ponekad i dešava. Najpoznatiji slučaj koji navodi doktor Grir jeste onaj Džahija Mekmata koji je imao 13 godina kada je usled komplikacija u Dečijoj bolnici u Oklandu proglašen moždano mrtvim. Porodica je pokrenula sudski postupak po celoj sudskoj vertikali, tražeći da im se dozvoli da predstave dokaze po kojima dečak ima minimum moždanih funkcija, što bi značilo da nema moždanu smrt.

 

 

Danas je dečak već mladić, doduše na aparatima za održavanje života, a kako kaže doktor Grir, u njegovom slučaju je verovatno pogrešno utvrđena moždana smrt, iako se postupalo u skladu s kriterijumima, piše Express. "Taj slučaj ne možemo da gurnemo pod tepih. Pogrešili smo u pogledu moždane smrti u tom slučaju", zaključuje Grir.


Izvor: B92




















Copyright © 2015-2019 Radio BN. Sva prava zadržana.

Razvoj: Slađan Milovanović.